DZAMIJA U BRESTOVIKU KOD STUBLICA.

Age : Registration date : 2008-04-28 Broj komentara : 45 Lokacija :

DAMIJA U BRESTOVIKU
Prica o Sinanu iz Luke.

Evo jedne priče iz moje Luke. Ima puno lijepih i poučnih priča koje sam slušao kao dijete i zapamtio ih.

Na Vukoljinu Stanu kod Luke 1700. godine, živio je Sinan, imao je samo ženu, Nisu imali djece, a imali su puno zemlje. Nisu morali mnogo raditi, davali su zemlju drugima da rade popola. Sinan se bavio lovom i družio se sa uglednim ljudima. Djeci bi davao uvijek ponešto, ako ništa drugo nosio bi kocku šećera i to bi im dijelio. Bio je omiljen među djecom.
Sinan je odlučio da zasiječe bradu. Pozvao je hodžu i sve ljude iz Luke i Kruševa Dola. Spremio je ručak, a onda im reče:
- Dobri ljudi, da klanjamo podne!
Kada su klanjali podne namaz. Sinan se obrati brici:
- Brico, uzmi britvu te mi zasijci bradu!
Brico poče radi ono što mu je rečeno, hodža prouči dovu. Ostali ljudi rekoše:
- Amin,
U dobar čas se sve završi, baš kako je Bog i odredio.
Sinan je skoro svako jutro išao u lov. Prvo bi svratio u Brestovik, blizu Stublića, gdje je bila velika voda sa 12 česmi. Tu bi Sinan uzeo abdest, te klanjao i onda bi išao u lov. Jedno jutro, dok je Sinan uzimao abdest, proču se ezan. Sinan požuri da ne zakasni. Taman kad je abdest uzeo, podiže glavu i pogleda u pravcu odakle je čuo ezan, ugledao je džamiju. Sinan se nije uplašio. Među zadnjim ljudima je ušao u džamiju te klanjao i otišao svojim putem. Sada je postao sretan čovjek, počeo se svakodnevno kupati i bolje oblačiti, te svako jutro ići tamo da klanja sa tim ljudima, Sinan je znao da to ne smije nikome reći. Znao je da klanja sa DOBRIM, jer tu nikad nije ni bilo džamije. Sinanu je svako jutro donosilo sreću, a sreća je bila biti i klanjati sa DOBRIMA. Sinanova žena je primijetila veliku promjenu u njegovu ponašanju. Bila je radoznala. Tako je počela pitati Sinana, što se stalno tako dotjeruje, sto stalno ide u isto vrijeme. Sinan je molio da ga ostavi na miru, ali ne bi fajde. Sinanova žena odluči jedno jutro da prati Sinana. Osvanuo je petak, a Sinan se uobičajeno spremao. Sve je to kradom radio da mu žena ne primijeti. Kad je Sinan krenuo, za njim je išla i žena, ali je bila oprezna da je Sinan ne vidi. Došao je Sinan do vode, pa kao svaki put, uzeo je avdest. U taj čas čuo je ezan. Kad je Sinan došao pred džamiju, sačekao ga je nepoznat čovjek pa mu reče:
- Moj, Sinane, tebi je trebalo još samo jutros da klanjaš sa nama pa da ideš sa nama, ali ne možeš, ti nisi sam.
To je rekao i odmah ga je nestalo. Nestalo i lijepe džamije. Sinan je, sa bolom u dusi klanjao sabah, te se vratio kući. Kad je žena vidjela da se Sinan vraća kući, brzo je kraticom došla kući, legla je i napravila se da je bolesna. Sinan je molio i zaklinjao ženu da mu kaže ja li ga pratila. Nije htjela priznati nego ga je prekorila:
- Šuti, Sinane, vidiš da ću umrijeti. Nikad u tebe nisam posumnjala.
Sinan je i dalje svako jutro išao tamo da klanja, ali više nije nikad vidio ni džamiju ni dobre ljude. Poslije deset godina Sinan se razbolio. Kad je vidjela njegova žena da će umrijeti, reče mu:
- Moj, Sinane, došlo je vrijeme da se halalimo. Sve ti halalim a i od tebe halal tražim. Halali meni moj, Sinane, što ti devet godina nisam kazala da sam te pratila tamo gdje si klanjao.
Kad je to Sinan čuo ništa nije rekao odmah je ispusti dušu.